in

Pročitajte jedan od pobjedničkih radova: “Sljedeći put kada budete kritikovali svoje hirurge što je zakrpljeno kao da ste lutka, razmislite jer…

Nacionalna radna grupa InciSioN B&H, organizovala je proteklom vremenu konkurs za izbor najboljeg studentskog literarnog rada na teme: “Dobar hirurg operiše rukom, a ne srcem” A. Dummas i “Surgeons must be very careful when they take the knife! Underneath their fine incisions stirs the Culprit-Life!” E. Dickenson.

Rok za slanje radova bio je 2. decembar, a tri najbolja rada, po odluci žirija u sastavu najpoznatija BH književnica, doktorica Nura Bazdulj Hubijar, dr. med. Emina Letić i Adis Ahmethodžić (Sarajevski John Doe). 

Prvoplasiranim proglašen je rad Selme Viteškić koji možete pročitati ovdje. Ovog puta, predstavljamo vam članak Jelene Šiljković, studentice 5. godine Medicinskog fakulteta  u Istočnom Sarajevu koji je proglašen drugoplasiranim.

“Dobar hirurg operiše rukom, a ne srcem!”

Učinilo mi se da sam pogrešno pročitala, dobar hirurg operiše srcem, a ne rukom, mislila sam pet godina mlađa i neiskusnija.
Pet godina kasnije…
Pod reflektorima velike zelene sale konačno je pojam metamorfoza iz patologije dobio svoj opipljiv i konačan oblik. Bila je to šaka našeg profesora hirurgije. Neki ljudi ne nose svoje srce samo u grudima, već i na dlanovima, u prstima. Eto, o toj transformaciji pričam. 

Medicina kao nauka nad, svoje postojanje temelji na činjenicama i kao takva daje sigurnost i ravnotežu ostatku sveta, da tamo neko u belom mantilu ipak brine i zna one tajne koje drže životnu sveću upaljenom, neprestano dolivajući svoje znanje kao ulje na vatru, rasplinjavajući plamen života. 

Ti ljudi, prvi koje ugledamo rođenjem i često poslednji koje gledamo odlaskom u neki drugi svet su konekcija između dve dimenzije, most primirja između života i završetka života. Lekari.

Kompleksno je usuditi se pomisliti, a tek napisati sve što objedinjuje jednu golemu nauku, ali ako bismo barem za trenutak prepustili racio mojoj omiljenoj stilskoj figuri, metafori, onda bismo iz drugačijih uglova, različitim očima, iste dubine, prelazili i rešavali enigmu: Šta se to krije (i zašto toliko dugo traje) iza kazaljki sata u hirurškoj čekaonici?

Vanvremenske žrtve i napori svakako da navode misli  stvaraju halucinacije o extraplanetarnom postojanju ili o nekoj novoj vrsti ljudi sa supermoćima. Sledeći put kada budete kritikovali svoje hirurge što je zakrpljeno kao da ste lutka, razmislite jer…

U međuprostoru i počinje i gasi se život. Međuprostor kao kakav anaerobni metabolizam, teorijski koristan, ali praktično diskutabilno primenjiv. Unutrašnji konflikti između laktata, piruvata, acidoze i oštećenja tkiva organizam pobeđuje sporazumom sa hirurzima, saveznicima koji upotrebom mehaničke sile potiskuju i vraćaju čoveka nazad, kada zaluta u međuprostoru, “ma, vrati se nazad bre, gde si pošao”, to zapravo misle dok govore ono 1,2,3… I da, to sve staje u onu, svima dobro poznatu, jako čulnu reč – reanimacija.

Unutrašnjim konfliktima spoljašnji saveznici između dva šava dostavljaju municiju, Brigadne Generale Trombocite, Generale Pukovnike Neutrofilne Granulocite i Počasnog Ambasadora Kolagena. Koncima kao kavim bodljikavim žicama postavljaju barijere i brane napadnutu teritoriju, još kada artiljerija citokina dođe, neprijateljima preti fibroziranje i jedini procvat biće proliferacija remodelirajuće kolagenaze koja će sve mikroorganizme vratiti na fabrička podešavanja kada ih zacementiraju zajedno sa FGF.

Vidite sada kako sve ima smisla. Emotivan hirurg ne bi znao kako da prevagne, te bi žalio Staphyloccocus aureus, te apoptotsko telo makrofaga. Hirurg ima srce na dlanu, da ga stegne onda kada bi se suzama izgubilo isuviše NaCl-a i slutilo kolapsu i da popusti onda kad treba maći konce i proslaviti još jednu pobedu nad smrću. Zar nije lako živeti kad čovek svoje kormilo drži u rukama, pa i kad vozite upravljač nije u tamo nekoj seroznoj opni pa da nagađate pred koji semafor će biti bradi ili tahikardično. 

Upravljač je uvek u rukama, jer ruke su te koje leče, ako se pravilno koriste, kao i dodir koji nas spaja još od prvih dana života. Kombinacijom toga dobijamo upravo ono što hirurzi daju, od života život.

Jelena Šiljković
Jelena Šiljković

Sećam se jedne prilike kada su se posvađali jejunum i ileum, zaratili i miniraju peritoneum. Svi profesori su stavili šlemove na glavu, upalili svetla i već kao što slutite – ispod reflektora može samo da se zasija. Bez milosti Profesor je u sred bojnog polja napravio totalni presek, 8 cm transverzalno i time potpuno onesposobio dve zavađene strane anastomozirajući ih, osuđujući ih na večan pakt.

Moja metafora odavno se obukla u alegoriju, ali to svakako ne umanjuje ozbiljnost mojih misaonih sadržaja. Anastomoze između svemira u glavi postaju galaksije koje arterijama kao mlečnim putem prenose osim nutritivnih materija i kiseonika, energiju i staloženost kako bi pacjenti u istom algoritmu funkcionisali, gradeći međusobno poverenje i razumevanje što čini prvi korak u preoperativnim pripremama. Rukujući se međusobno, u svetu elektorna i čestica, pretečama sadašnjice nesvesno depolarizujemo druge ljude stimulišući ih na život, tako da prvobitni kontakt kako počinje tako se i završava, preko elektrona sve do dodira. Sada u ovoj antinomiji, kao u nekoj anakreontskoj pesmi antologijski uokvirujem sve stereotipe i tako uokvirene ih poklanjam na prvoj rasprodaji.

Ključne stvari zapravo nisu uopšte stvari, već osobine koje su kao neke tajne mantre čarobnog napitka sročene u splet rečenica Hipokratove zakletve, vodilje i armature lekarskog poziva.

U osnovi čoveka svašta se može pronaći, mnogo čemu čak i pogrešnome dati dublji smisao, zaroniti za nekim obećanim blagom i utopiti se u sopstvenim zabludama, ali plivati paralelno sa činjenicama, održavati se na površini i oscilirati između dva sveta liči svakako na opis ekstrakorporalnog krvotoka, ali procenti za preživljavanje su svakako veći od hipotermije ljudskosti koja nastaje potapanjem u oceane teorija zavere koji kažu da tamo, u nekom satu, u jednom hirurškom hodniku, prolazi samo vreme.

Još sam ispod reflektora, u zelenoj sali. Gledam svog profesora i mislim. Kako je hrabro staviti svoje srce u šake i razlučiti sebe od sebe. U mlakim vremenima, čvrstina je ono što će spasiti svet. Šavovi na dlanovima su samo dokazi prespajanja impulsa, produžena Purkinjeova vlakna, kako bi hirurzi kada nečije srce slučajno zastane, svojim rukama utiskivali snagu, predefinišući opeacioni sto u mesto oporavka, a ne odlaska.

Da li biste ovo preporučili?

Neurološki pacijent u izvanbolničkoj hitnoj, prof. dr. sc. Zdravka Poljaković

Webinar: Neurološki pacijent u izvanbolničkoj hitnoj

AMR Webinar: Antibiotici u veterini i medicini

AMR Webinar: Antibiotici u veterini i medicini